|
U susret DRUGOM KONGRESU PSIHOTERAPEUTA SRBIJE oktobar 2012.
Piše: Zoran Milivojević, predsednik Saveza
Nakon velikog uspeha Prvog kongresa psihoterapeuta Srbije, koji je organizovao naš Savez (oktobar 2011), nastavljamo sa okobarskim okupljanjima i idemo ka DRUGOM KONGRESU PSIHOTERAPEUTA SRBIJE. Tema ovog kongresa je veoma široka: ODNOSI U PSIHOTERAPIJI tako da će biti mesta za svakojake inicijative i ideje, bez obzira na modalitet ili školu kojoj prripada određeni psihoterapeut.
Ovaj kongres je prilika da nastavimo da se okrećemo samima sebi, da se bolje upoznamo, da razgovaramo i da vidimo šta sve čini psihoterapiju u Srbiji. Sigurni smo da će i ovaj kongres biti medijski zapažen i u tom smislu je odlična prilika da u našoj javnosti predstavimo psihoterapiju i psihoterapeute na način koji zaslužuju.
Ali kada je u pitanju struka, dakle psihoterapija, glavni cilj i drugog kongresa nastavlja da bude je KONSOLIDACIJA. Većina psihoterapeuta je organizovana u udruženja u okviru svojih modaliteta i samim tim zainteresovana samo za stručne sastanke, knjige i predavanja koja se tiču upravo tog modaliteta. Prvi kongres psihoterapeuta Srbije ima nameru da psihoterapeute pozove da idu dalje, da razmišljaju o sebi i na jednom opštijem planu kao psihoterapeutima „iznad modaliteta“. Ova opštija pripadnost zvanju psihoterapeut, koja ne negira pripadnost određenom psihoterapijskom modalitetu, jeste veoma važna stvar za razvoj psihoterapije u Srbiji u ovom istorijskom trenutku. I zato je važno da sebe prepoznate kao psihoterapeute, a ne samo kao pripadnike određenog pravca u psihoterapiji.
Upravo iz tog razloga sam se, kao predsednik Saveza društava psihoterapeuta Srbije, odlučio da napišem nešto o tri profesionalna identiteta psihoterapeuta kako bi stimulisao razmišljanje i eventualnu diskusiju o ovoj temi.
Konfuzija identiteta i tri profesionalna identiteta psihoterapeuta
Psihoterapeuti često imaju jednu vrstu konfuzije profesionalnog identiteta do koje dolazi zbog toga što se nalaze u situaciji da imaju više profesionalnih identiteta.
Prvi ili primarni profesionalni identitet koji ima neki psihoterapeut je profesionalni identitet zbog pripadnosti nekoj drugoj profesiji. Kao što je poznato da bi neko postao psihoterapeut mora da završi neki fakultet, a završavanjem fakulteta se stiče neko zvanje i postaje pripadnik neke profesije. U pitanju je „ulazni“ identitet. Zbog toga su psihoterapeuti istovremeno i psihijatri, psiholozi, pedagozi, defektolozi, socijalni radnici, itd. Pre donošenja Strazburške deklaracije o psihoterapiji, psihoterapijom su se uglavnom bavili psihijatri i psiholozi, a ovom deklaracijom je psihoterapija određena kao posebna profesija u koju je moguće ući na različita „ulazna vrata“, a ne samo putem medicine i psihologije. Na osnovu pretpostavke da je psihoterapija posebna nauka i profesija, nastali su fakulteti za psihoterapiju, tako da sada postoje masteri psihoterapije koji kao svoj primarni profesionalni identitet imaju zanimanje psihoterapeut. Ali istovremano otvaranjem novih ulaznih vrata u profesiju psihoterapeut praktično za sve koji su završili neki fakultet, povećala se raznolikost primarnih profesionalnih ideniteta unutar grupe psihoterapeuta.
Drugi ili sekundarni profesionalni identitet nekog psihoterapeuta je pripadnost nekom psihoterapijskom pravcu, školi psihoterapije ili psihoterapijskom modalitetu. A ovih modaliteta ima puno. Zbog toga na ovom, sekundarnom nivou, psihoterapeut sebe definiše kao psihoanalitičkog psihoterapeuta, psihodramatskog psihoterapeuta, sistemskog terapeuta, porodičnog terapeuta, geštalt terapeuta, transakconog analitičara, grupnog analitičara, kognitvno-bihejvioralnog terapeuta, racionalo-emocionalno-bihejvioralnog terapeuta, art terapeuta, integrativnog psihoterapeuta, hipnoterapeuta, itd. Postoji preko dvadeset naučno priznatih psihoterapijskih modaliteta i još veći broj onih koji nemaju ovaj status, a sebe nazivaju psihoterapijom ili terapijom. Kao što je poznato ovi modaliteti imaju veoma različite premise o ljudskom funkcionisanju, emocijama, poremećaju, promeni i načinu izazivanja željene promene kod klijenta. Na jednoj vrsti tržišta koje je zainteresovano za „kupovinu“ psihoterapijske edukacije, ovi modaliteti su suprotstavljeni, ponekad u nekoj vrsti neprijateljskih odnosa između svojih lidera i onih koji ih prate.
Krovni, treći ili tercijarni profesionalni identitet je pripadnost zvanju psihoterapeut, bez obzira na profesiju. Sve je više istraživanja koja pristupaju istraživanju psihoterapije, a koja se ne bave određenim modalitetom psihoterapije, već joj pristupaju na jedan univerzalniji način. Svi psihotereapeuti, bez obzira na modalitet kojim se bave su pod istim profesionalnim krovom. Pripadnici svih priznatih modaliteta koji poseduju sertifikat datog modaliteta već jesu obuhvaćeni zajedničkim profesionalnim i etičkim standardima. Upravo zbog šarolikosti koja postoji između različitih psihoterapijskih modaliteta, a u različitim oblastima, pojavila se potreba da se stvari definišu i na ovom, opštijem nivou. Savez društava psihoterapeuta Srbije (ranije Jugoslavije), odnosno Evropska asocijacija za psihoterapiju, su upravo i osnovani kako bi se ova stvar bolje uredila i regulisala. Iz tih razloga je stvoren Evropski sertifikat za psihoterapiju kao meta-diploma, ili diploma o diplomi, a koji se, kao što je poznato dodeljuje svima koji ispunjavaju određene uslove i koji su već sertifikovani u nekom od priznatih modaliteta. Na nivou Srbije tu ulogu ima nacionalni Sertifikat za psihoterapiju koji, po sličnim kriterijumima, dodeljuje Savez društava psihtoterapeuta Srbije. Stav Saveza kao organizacije koja se bavi regulacijom oblasti psihtorapije u Srbiji je da samo oni pojedinci koji su stekli nacionalni (ili evropski) sertifikat za psihoterapiju mogu sebe javno nazivati psihoterapeutima. Na nivou Evrope svi kojima je dodeljene evropski sertifikat za psihoterapiju ulaze u Evropski registar psihoterapeuta, a na nivo Srbije, svi kojima je dodeljen nacionalni sertifikat ulaze u Nacionalni registar psihoterapeuta koji vodi Savez.
Odnos psihoterapeuta prema svojim različitim identitetima
Na osnovu velikog broja razgovora sa kolegama i studentima, može se steći utisak da većini psihoterapeuta krovni profesionalni identitet nije naročito važan. Većina smatra da im je sasvim dovoljan primarni i sekundarni identiteti.
Takav stav je veoma pogrešan.
U ovom istorijskom trenutku glavni procesi i u Evropi i kod nas se odvijaju na nivou tercijarnog, krovnog identiteta, definisanja psihoterapije kao struke, postavljanje edukativnih, profesionalnih i etičkih standarda, regulisanje uvođenjem normi, zakona, registara, komora i licenci, ali i izgradnjom imidža psihoterapije u profesionalnoj i opštoj javnosti. Na prvi pogled ovaj posao izgleda birokratski, ali on se mnogo više tiče svakog pojedinca koji se bavi psihoterapijom nego što taj pojedinac to možda misli. Identičan proces se dešava i u istraživanjima psihoterapije u kojima je sva manje važan modalitet datog terapeuta i u kojoj se traže opštiji obrasci i zaključci. Istraživanjem psihoterapije se bave naučnici koji sami nisu psihoterapeuti i koji nisu zainteresovani za određene modalitete.
Važno je da edukatori i supervizori različitih modaliteta koji su, po prirodi stvari zainteresovani za izgradnju sekundarnog identiteta i razvijanje pripadnosti određenom modalitetu, podstaknu svoje učenike da razmišljaju i na opštijem nivou, u kategorijama krovnog identiteta i o profesiji psihoterapeut. Jedino tako, uz dijalektički odnos sekudnarnog i tercijarnog identiteta, izabranog modaliteta i krovne profesije, pojedinac će se moći dobro snalaziti u svojoj ulozi psihoterapeuta.
Zbog toga je trenutak da se psihoterapeuti Srbije, bez obzira na modalitet kojem pripadaju, okrenu sami sebi i zajedno doprinosu izgradnji zajedničkog krova, okvira koji se tiče svakog psihoterapeuta. Vreme je za konsolidaciju.
Zoran Milivojević, predsednik Saveza društava psihoterapeuta Srbije
1. Decembar, 2010. revidirano: 10. maj 2012.
|
